Katarina Potparević
Sonja Radlovački
Ključne
reči: savremeno
društvo, društvo spektakla, ideologija, kapitalizam
Citati:
1. “Društvo
je postalo ono što je ideologija već bila. Potiskivanje prakse i
antidijalektička lažna svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavaju
svaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Ta podređenost
sistematski uništava „sposobnost za susret“ i zamenjuje je društvenom
halucinacijom: lažnom svešću o susretu, „iluzijom susreta“. U društvu u kojem
niko ne može da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki
pojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde
kod kuće; odvajanje je izgradilo njen svet.” -Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)
2. “Spektakl
se u isto vreme ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo
objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma
činjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu
obmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do
zvanični jezik opšteg odvajanja.” -Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)
3. “Pitanje koje se sada postavlja
je – da li i kako može arhitektura da funkcioniše na ideološkom planu u društvu
čija je suština merkantilna, koje je ostalo bez ideala, bez vere i bez
uverenja, a i bez, sa tačke gledišta humanističke kulture, prihvatljivog
sistema vrednosti?” –Radivoje Dinulović (2012)
Bibliografija:
-Društvo spektakla i Komentari
Društvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999.
-Lefebvre, Henri (1991), The
Production of Space, Blackwell, Oxford
-Kelly Kelvin(1994),“Out of
control“,Copyright
-Harvey, David (2006), “The
Political Economy of Public Space”Blackwell, Oxford.
-Fuko, Mišel (2005), „Druga
mesta”, Vojvođanska sociološka asocijacija,Novi Sad.
-http://arhns.com/(Medjunarodna konferencija
Arhitektura i ideologija,Beograd
-http://anarhisticka-biblioteka.net/
-http://anarhija-blok45.net1zen.com/
TEKST:
Nema
sumnje da živimo u dobu i u društvu u kojem razumevanje prostornosti dobija sve
veći teorijski i praktični značaj. Razvoj informatičke tehnologije, koja je po
prvi put omogućila da se događaji u svetu odigravaju simultano ili,
kolokvijalno govoreći, u „realnom vremenu“, ogolio je našu savremenu
opsednutost spacijalnim. Posledice ovog procesa se detektuju već i u poprilično
neodređenom opštem utisku da se planeta sve više „smanjuje”, „kondenzuje“.
Naravno, ovo „smanjenje“ svakako ne podrazumeva negiranje bitnosti prostora,
već pre našeg uvreženog poimanja vremena: vreme je u međuvremenu zapravo
„implodiralo“, zahvaljujući sve bržoj komunikaciji koju su omogućili
televizija, radio i (ponajviše) Internet. Brza razmena podataka nas je
„zbližila“, u smislu da nam je omogućila simultan uvid u davnašnji problem
raspodele prostora, kako na makro, tako i na mikro nivou.
Ako
razmotrimo krizu savremenog društva u njenom punom obimu, mislim da na dokolicu
više ne možemo gledati kao na negaciju svakodnevice. Već bi trebalo „izučavati
izgubljeno vreme“. Ali, razmislimo o promenama do kojih je nedavno došlo u
predstavi o izgubljenom vremenu. Za klasični kapitalizam, izgubljeno vreme je
sve ono što ne spada u proizvodni proces, akumulaciju, štednju. Laički moral,
kakvom nas uče u buržoaskim školama, usađuje u svest to životno načelo.
Međutim, moderni kapitalizam ovde pribegava neočekivanom lukavstvu, budući da
mu je stalo da poveća potrošnju i „podigne životni standard“ (ako malo bolje
razmislimo, videćemo da je ova sintagma potpuno lišena značenja). Pošto su u
međuvremenu uslovi pod kojima se odvija proizvodni proces, krajnje fragmentirani
i proračunati, postali moralno nedopustivi, moralna poruka koja nam se sada
šalje preko reklama, propagande i svih drugih oblika vladajućeg spektakla,
otvoreno govori da je izgubljeno vreme upravo radno vreme i da je ono opravdano
samo ako se njime ostvaruje izvesna dobit, koja će omogućiti kupovinu odmora,
potrošnje, dokolice – tačnije, svakodnevne pasivnosti koju proizvodi i
kontroliše sâm kapitalizam.
“Društvo
je postalo ono što je ideologija već bila. Potiskivanje prakse i
antidijalektička lažna svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavaju
svaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Ta podređenost
sistematski uništava „sposobnost za susret“ i zamenjuje je društvenom
halucinacijom: lažnom svešću o susretu, „iluzijom susreta“. U društvu u kojem
niko ne može da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki
pojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde
kod kuće; odvajanje je izgradilo njen svet. -Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)
Budući da „dužnost građanina
nije da živi u društvu, već da ga menja“,današnji socijalni kontekst možda,
paradoksalno, pruža čvršći ideološki oslonac od naoko definisanog, snažnog i
pouzdanog društvenog okvira iz koga smo potekli. Nepristajanje na svesnu
participaciju u građenju sveta u koji ne verujemo i ne volimo ga, otklon od
prilagođavanja i povlađivanja različitim centrima moći, pa, u krajnjem slučaju,
i aktivna subverzija konstruisanih i nametnutih vrednosnih sistema čine mi se
podsticajnijim, pa i značajnijim od slavljenja sveta u koji smo, doduše,
verovali, ali koji, sa današnje tačke gledišta, deluje kao privid, konstrukt,
kao nešto što nikada nije ni bilo stvarno. Nema, dakle, više velikih ideja, a
ni velikih reči iza kojih se možemo zakloniti, nema institucija čiji se
autoritet podrazumeva, nema ideoloških, političkih, društvenih, pa ni
profesionalnih vrednosti koje ne treba dovoditi u pitanje. Postoje samo lične
ideje, lična uverenja, lične snage i lična odgovornost. U arhitekturi, gde se
ravnotežna tačka sila uvek nalazi između egzistencijalnih i stvaralačkih
potreba, gde bi sva energija morala biti usmerena ka izgradnji sveta koji će
ljudski život učiniti vrednijim, ta je odgovornost dramatično velika. Dužni smo
da je budemo svesni. Istovremeno, mi imamo pravo na svoj pogled na svet, na svoj
idealizam, pa i na svoje utopije. Imamo pravo da verujemo da ljudi žele i mogu
„da nadu svoje glasove, da se sete svoga imena, da ponovo steknu samouverenost,
da povrate svoj prostor i da prepoznaju sopstveni kontinuitet... da rade na
svojim pričama i da se izbore za njih.
“Spektakl se u isto vreme
ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao
deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma činjenica da je reč
o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lažne
svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvanični jezik
opšteg odvajanja.”-Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)
Spektakl je vrhunac ideologije
jer on najpotpunije otkriva i izražava suštinu svih ideoloških sistema: osiromašenje,
porobljavanje i negaciju stvarnog života. Spektakl je materijalni „izraz
odvajanja i otuđenja između čoveka i čoveka“. To je „nova snaga obmane“, koja
počiva na sistemu proizvodnje u kojem se „sa sve većom masom stvari, uvećava i
otuđena sila kojoj su ljudi potčinjeni“. To je najviši stadijum ekspanzije koja
potrebu okreće protiv života. „Potreba za novcem je jedina stvarna potreba koju
moderni ekonomski sistem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvodi.“
(Ekonomsko-filozofski rukopisi) Hegelov opis novca kao „samopokretača života
nečeg što je mrtvo“ (Jenska realfilozofija) proširuje spektakl na ceo društveni
život.
Mi živimo, dakle, u društvu i
vremenu u kojima smo izgubili osećaj za zajedništvo. Vaspitavani i odgajani u
jednom sistemu, u kome je opšte bilo važnije od ličnog, društvo bilo iznad
pojedinca, a velike ideje i veliki planovi nadrastali ono što je čovek sam
mogao da ostvari, suočili smo se sa temeljnim i dramatičnim promenama. Svet u
kome danas egzistiramo je gotovo u celini jednoznačan, homogen i zasnovan na
pretpostavci da je tržište ključna institucija savremenih kapitalističkih
društava, odnosno, na pretpostavci da su i domaće i međunarodne politike
zainteresovane prevashodno za obezbeđenje uslova za adekvatno funkcionisanje tržišta.
Ti uslovi važe, naravno, za sve aspekte i oblasti života, a budući da se “ništa
ne može dogoditi a da se ne dogodi negde“,važe, pre svega, za prostor, shvaćen
kao četvorodimenzionalni. Važno je uvek imati na umu da svaki prostor ima
vlasnika, pri čemu se „vlasništvo misli kao odnos... kao etički i politički
odnos u kojem jedna osoba, ili grupa osoba, imaju moć da menjaju ponašanje
(uloge) drugih osoba ili grupa u željenu smeru“. Vlast je, dakle „urbanistička
i topološka činjenica koja ima računati na mrežu funkcija što ih uspostavljaju
grupe ljudi i pojedinci uključeni u proizvodnju igre i njeno vlasništvo“. U tom
smislu, savremeno društvo je posebno zainteresovano za uspostavljanje kontrole
nad prostorom. Urbanizam, ’gradsko planiranje’, jeste metod kojim kapitalizam
preuzima kontrolu nad čitavim prirodnim i ljudskim okruženjem. Sledeći logiku
potpune dominacije, kapitalizam može, a sada i mora, da prekroji čitav prostor
u svoj vlastiti “dekor“.
Otuđenje koje se nalazi u
korenu savremenog spektakla postalo je vidljivo. Ova vidljivost je bila izražena
uviđanjem njegovih žitelja da programirani opstanak buržoaskog društva više
nije podnošljiv. Različiti hipnotici proizvedeni od stane spektakla: kultura,
roba, itd. pokazali su se nedovoljnim u pogledu obezbjeđivanja nastavka
funkcionisanja sistema. Nezadovoljstvo koje je tinjalo ispod površine pretilo
je da poremeti celokupnu tvorevinu kapitalističkog društva – stanovnici
buržoaskih nekropola su se probudili iz svog sna. Opasnost pretvaranja ovog
buđenja u otvorenu pobunu prisililo je čuvare klasnog društva da, ukoliko su
želeli da sačuvaju svoje pozicije, razviju nova oružja za arsenal društvene
kontrole. Ovaj razvoj je uzeo izgled ubrzanih strukturalnih reformi;
kapitalizam se menjao koristeći nova tehnička, kulturna i ideološka sredstva da
ponovo uspostavi svoju vlast nad nepokornim stanovništvom. Čineći to, on je
dokazao sposobnost ukalupljivanja čak i onoga što se činilo da je predstavljalo
radikalnu pretnju njegovom postojanju.
Vitalni proces socijalizacije –
mehanizam integracije individua u društvo – slomljen je onda kada su ljudi
počeli da dovode u pitanje uloge koje su im dodjeljene. Sterilna monotonija
apstraktnog postojanja bila je lako prozrena i veliki delovi stanovništva
pokušali su da se definišu u opoziciji prema spektakularnom životu. Ali pošto
se ova opozicija gotovo u potpunosti pojavila u kulturnom obliku, bilo je lako
reintegrisati je u dominantno društvo, kao još jedan kulturni fragment.
Buržoasko društvo je bilo u mogućnosti da se odupre izazovima stvaranjem novih
uloga i kulturnih modela unutar proširenog okvira. Dok je nekada spektakl težio
da svuda raširi puki promatrački stav, sada se trudi da proširi aktivno
otuđenje. Ovo “aktivno otuđenje, otuđenje aktivnosti, i aktivnost otuđenja”,
koje je Marks zapazio u činu robne proizvodnje, sada se proteže na sve aspekte
života. Ovo proširenje je dovelo ne samo do kvantitativnog povećanja otuđenja,
već i do kvalitativno drugačije vrste otuđenja.
Savremeno društvo pokazuje da
je dostigao nivo na kome »slobodno društvo« ne može više biti adekvatno
određeno tradicionalnim terminima ekonomskih, političkih i intelektualnih
sloboda. Ovo ne zbog toga što su te slobode postale beznačajne, već zato jer su
suviše važne da bi bile svedene na tradicionalne forme. Potrebne su nove forme
realizacije koje odgovaraju novim mogućnostima društva. Takvi novi oblici mogu
biti indicirani samo u negativnim određenjima jer bi ona significirala negaciju
dominantnih formi.
“Pitanje koje se sada postavlja
je – da li i kako može arhitektura da funkcioniše na ideološkom planu u društvu
čija je suština merkantilna, koje je ostalo bez ideala, bez vere i bez
uverenja, a i bez, sa tačke gledišta humanističke kulture, prihvatljivog
sistema vrednosti?” –Radivoje Dinulović(2012)
Čak i ako se pomerimo iz domena
svakodnevnog života, značaj javnog prostora neće biti manji. On se temelji na
asimetriji moći koju poseduju različiti akteri. Javni prostori su od velikog
značaja ne samo za marginalne grupe, nego i za one aktere čiji su finansijski,
politički ili ideološki interesi povezani sa nekom od koncepcija javnog
prostora. Trajni procesi džentrifikacije i raznoraznih oblika privatizacije
javnih površina su jedan od najboljih primera (često nasilne)
rekonceptualizacije javnog prostora. Štaviše, danas postoje i potpuno privatni
prostori koji makar po svom izgledu u potpunosti imitiraju onaj javni.Materijalne
posledice koje ostavljaju ovakve vrste koncepata javnog prostora takođe
poseduju i jedan opšti potencijal za precizniju artikulaciju sopstvenih
interesa i strategija u borbi za javni prostorom. Stoga se da zaključiti da,
iako je javni prostor izrazito fragmentisan fenomen, upravo ta fragmentacija
omogućava stvaranje određene kritičke (samo)refleksije.
Zapravo smo primorani da
stvarnost (javnog) prostora sagledavamo iz ugla sadašnjosti. U najboljem
slučaju smo – kao što i Fuko kaže u Nadzirati i kažnjavati – osuđeni da „pišemo
istoriju sadašnjosti“. U današnjem društvu ljudi su uhvaćeni u igru slika,
prizora, odraza i simulakruma, imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj.
eksternom „realnošću“, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog,
političkog, pa čak i same „realnosti“ prestali da imaju bilo kakvo značenje. U
takvom saznanju, javni prostori preuzimaju bitnu ulogu u cilju generisanja
blagostanja savremenih društava. Izgled
i upotreba grada na kraju 20. veka bivaju značajno izmenjeni. Grad postaje
arena koja se, zahvaljujući globalnim kretanjima, informatičkom društvu, borbi
za međusobni prestiž gradova, ali i drugačijem oblikovanju normi, kulturi
ponašanja i tipizaciji stilova života, transformiše u urbanu pozornicu.
Preuzimajući sve više scenografska obeležja, (javni) prostori postaju mesto na
kome savremena ideologija usmerava i određuje sredstva komunikacije, ali i
način percepcije. U procesu karakterizacije savremenog grada značajno mesto
zauzima medjuljudski odnos, sceničnost objekata i urbanih prostora, i spektakla
i prostornog uobličavanja scenskih događaja. 