Kako savremeni način života utiče na javni prostor?

Katarina Potparević
Sonja Radlovački

Ključne reči: savremeno društvo, društvo spektakla, ideologija, kapitalizam

Citati:

1. “Društvo je postalo ono što je ideologija već bila. Potiskivanje prakse i antidijalektička lažna svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavaju svaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Ta podređenost sistematski uništava „sposobnost za susret“ i zamenjuje je društvenom halucinacijom: lažnom svešću o susretu, „iluzijom susreta“. U društvu u kojem niko ne može da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki pojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kuće; odvajanje je izgradilo njen svet.” -Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)

2. “Spektakl se u isto vreme ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma činjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvanični jezik opšteg odvajanja.” -Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)

3. “Pitanje koje se sada postavlja je – da li i kako može arhitektura da funkcioniše na ideološkom planu u društvu čija je suština merkantilna, koje je ostalo bez ideala, bez vere i bez uverenja, a i bez, sa tačke gledišta humanističke kulture, prihvatljivog sistema vrednosti?” –Radivoje Dinulović (2012)

Bibliografija: 

-Društvo spektakla i Komentari Društvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999.

-Lefebvre, Henri (1991), The Production of Space, Blackwell, Oxford

-Kelly Kelvin(1994),“Out of control“,Copyright

-Harvey, David (2006), “The Political Economy of Public Space”Blackwell, Oxford.

-Fuko, Mišel (2005), „Druga mesta”, Vojvođanska sociološka asocijacija,Novi Sad.

-http://arhns.com/(Medjunarodna konferencija Arhitektura i ideologija,Beograd 

-http://anarhisticka-biblioteka.net/

-http://anarhija-blok45.net1zen.com/

TEKST: 

Nema sumnje da živimo u dobu i u društvu u kojem razumevanje prostornosti dobija sve veći teorijski i praktični značaj. Razvoj informatičke tehnologije, koja je po prvi put omogućila da se događaji u svetu odigravaju simultano ili, kolokvijalno govoreći, u „realnom vremenu“, ogolio je našu savremenu opsednutost spacijalnim. Posledice ovog procesa se detektuju već i u poprilično neodređenom opštem utisku da se planeta sve više „smanjuje”, „kondenzuje“. Naravno, ovo „smanjenje“ svakako ne podrazumeva negiranje bitnosti prostora, već pre našeg uvreženog poimanja vremena: vreme je u međuvremenu zapravo „implodiralo“, zahvaljujući sve bržoj komunikaciji koju su omogućili televizija, radio i (ponajviše) Internet. Brza razmena podataka nas je „zbližila“, u smislu da nam je omogućila simultan uvid u davnašnji problem raspodele prostora, kako na makro, tako i na mikro nivou.

Ako razmotrimo krizu savremenog društva u njenom punom obimu, mislim da na dokolicu više ne možemo gledati kao na negaciju svakodnevice. Već bi trebalo „izučavati izgubljeno vreme“. Ali, razmislimo o promenama do kojih je nedavno došlo u predstavi o izgubljenom vremenu. Za klasični kapitalizam, izgubljeno vreme je sve ono što ne spada u proizvodni proces, akumulaciju, štednju. Laički moral, kakvom nas uče u buržoaskim školama, usađuje u svest to životno načelo. Međutim, moderni kapitalizam ovde pribegava neočekivanom lukavstvu, budući da mu je stalo da poveća potrošnju i „podigne životni standard“ (ako malo bolje razmislimo, videćemo da je ova sintagma potpuno lišena značenja). Pošto su u međuvremenu uslovi pod kojima se odvija proizvodni proces, krajnje fragmentirani i proračunati, postali moralno nedopustivi, moralna poruka koja nam se sada šalje preko reklama, propagande i svih drugih oblika vladajućeg spektakla, otvoreno govori da je izgubljeno vreme upravo radno vreme i da je ono opravdano samo ako se njime ostvaruje izvesna dobit, koja će omogućiti kupovinu odmora, potrošnje, dokolice – tačnije, svakodnevne pasivnosti koju proizvodi i kontroliše sâm kapitalizam.

“Društvo je postalo ono što je ideologija već bila. Potiskivanje prakse i antidijalektička lažna svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavaju svaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Ta podređenost sistematski uništava „sposobnost za susret“ i zamenjuje je društvenom halucinacijom: lažnom svešću o susretu, „iluzijom susreta“. U društvu u kojem niko ne može da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki pojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kuće; odvajanje je izgradilo njen svet.  -Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)

Budući da „dužnost građanina nije da živi u društvu, već da ga menja“,današnji socijalni kontekst možda, paradoksalno, pruža čvršći ideološki oslonac od naoko definisanog, snažnog i pouzdanog društvenog okvira iz koga smo potekli. Nepristajanje na svesnu participaciju u građenju sveta u koji ne verujemo i ne volimo ga, otklon od prilagođavanja i povlađivanja različitim centrima moći, pa, u krajnjem slučaju, i aktivna subverzija konstruisanih i nametnutih vrednosnih sistema čine mi se podsticajnijim, pa i značajnijim od slavljenja sveta u koji smo, doduše, verovali, ali koji, sa današnje tačke gledišta, deluje kao privid, konstrukt, kao nešto što nikada nije ni bilo stvarno. Nema, dakle, više velikih ideja, a ni velikih reči iza kojih se možemo zakloniti, nema institucija čiji se autoritet podrazumeva, nema ideoloških, političkih, društvenih, pa ni profesionalnih vrednosti koje ne treba dovoditi u pitanje. Postoje samo lične ideje, lična uverenja, lične snage i lična odgovornost. U arhitekturi, gde se ravnotežna tačka sila uvek nalazi između egzistencijalnih i stvaralačkih potreba, gde bi sva energija morala biti usmerena ka izgradnji sveta koji će ljudski život učiniti vrednijim, ta je odgovornost dramatično velika. Dužni smo da je budemo svesni. Istovremeno, mi imamo pravo na svoj pogled na svet, na svoj idealizam, pa i na svoje utopije. Imamo pravo da verujemo da ljudi žele i mogu „da nadu svoje glasove, da se sete svoga imena, da ponovo steknu samouverenost, da povrate svoj prostor i da prepoznaju sopstveni kontinuitet... da rade na svojim pričama i da se izbore za njih.

“Spektakl se u isto vreme ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma činjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvanični jezik opšteg odvajanja.”-Gi Debor,Društvo Spektakla (1967)

Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpunije otkriva i izražava suštinu svih ideoloških sistema: osiromašenje, porobljavanje i negaciju stvarnog života. Spektakl je materijalni „izraz odvajanja i otuđenja između čoveka i čoveka“. To je „nova snaga obmane“, koja počiva na sistemu proizvodnje u kojem se „sa sve većom masom stvari, uvećava i otuđena sila kojoj su ljudi potčinjeni“. To je najviši stadijum ekspanzije koja potrebu okreće protiv života. „Potreba za novcem je jedina stvarna potreba koju moderni ekonomski sistem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvodi.“ (Ekonomsko-filozofski rukopisi) Hegelov opis novca kao „samopokretača života nečeg što je mrtvo“ (Jenska realfilozofija) proširuje spektakl na ceo društveni život.

Mi živimo, dakle, u društvu i vremenu u kojima smo izgubili osećaj za zajedništvo. Vaspitavani i odgajani u jednom sistemu, u kome je opšte bilo važnije od ličnog, društvo bilo iznad pojedinca, a velike ideje i veliki planovi nadrastali ono što je čovek sam mogao da ostvari, suočili smo se sa temeljnim i dramatičnim promenama. Svet u kome danas egzistiramo je gotovo u celini jednoznačan, homogen i zasnovan na pretpostavci da je tržište ključna institucija savremenih kapitalističkih društava, odnosno, na pretpostavci da su i domaće i međunarodne politike zainteresovane prevashodno za obezbeđenje uslova za adekvatno funkcionisanje tržišta. Ti uslovi važe, naravno, za sve aspekte i oblasti života, a budući da se “ništa ne može dogoditi a da se ne dogodi negde“,važe, pre svega, za prostor, shvaćen kao četvorodimenzionalni. Važno je uvek imati na umu da svaki prostor ima vlasnika, pri čemu se „vlasništvo misli kao odnos... kao etički i politički odnos u kojem jedna osoba, ili grupa osoba, imaju moć da menjaju ponašanje (uloge) drugih osoba ili grupa u željenu smeru“. Vlast je, dakle „urbanistička i topološka činjenica koja ima računati na mrežu funkcija što ih uspostavljaju grupe ljudi i pojedinci uključeni u proizvodnju igre i njeno vlasništvo“. U tom smislu, savremeno društvo je posebno zainteresovano za uspostavljanje kontrole nad prostorom. Urbanizam, ’gradsko planiranje’, jeste metod kojim kapitalizam preuzima kontrolu nad čitavim prirodnim i ljudskim okruženjem. Sledeći logiku potpune dominacije, kapitalizam može, a sada i mora, da prekroji čitav prostor u svoj vlastiti “dekor“.

Otuđenje koje se nalazi u korenu savremenog spektakla postalo je vidljivo. Ova vidljivost je bila izražena uviđanjem njegovih žitelja da programirani opstanak buržoaskog društva više nije podnošljiv. Različiti hipnotici proizvedeni od stane spektakla: kultura, roba, itd. pokazali su se nedovoljnim u pogledu obezbjeđivanja nastavka funkcionisanja sistema. Nezadovoljstvo koje je tinjalo ispod površine pretilo je da poremeti celokupnu tvorevinu kapitalističkog društva – stanovnici buržoaskih nekropola su se probudili iz svog sna. Opasnost pretvaranja ovog buđenja u otvorenu pobunu prisililo je čuvare klasnog društva da, ukoliko su želeli da sačuvaju svoje pozicije, razviju nova oružja za arsenal društvene kontrole. Ovaj razvoj je uzeo izgled ubrzanih strukturalnih reformi; kapitalizam se menjao koristeći nova tehnička, kulturna i ideološka sredstva da ponovo uspostavi svoju vlast nad nepokornim stanovništvom. Čineći to, on je dokazao sposobnost ukalupljivanja čak i onoga što se činilo da je predstavljalo radikalnu pretnju njegovom postojanju.

Vitalni proces socijalizacije – mehanizam integracije individua u društvo – slomljen je onda kada su ljudi počeli da dovode u pitanje uloge koje su im dodjeljene. Sterilna monotonija apstraktnog postojanja bila je lako prozrena i veliki delovi stanovništva pokušali su da se definišu u opoziciji prema spektakularnom životu. Ali pošto se ova opozicija gotovo u potpunosti pojavila u kulturnom obliku, bilo je lako reintegrisati je u dominantno društvo, kao još jedan kulturni fragment. Buržoasko društvo je bilo u mogućnosti da se odupre izazovima stvaranjem novih uloga i kulturnih modela unutar proširenog okvira. Dok je nekada spektakl težio da svuda raširi puki promatrački stav, sada se trudi da proširi aktivno otuđenje. Ovo “aktivno otuđenje, otuđenje aktivnosti, i aktivnost otuđenja”, koje je Marks zapazio u činu robne proizvodnje, sada se proteže na sve aspekte života. Ovo proširenje je dovelo ne samo do kvantitativnog povećanja otuđenja, već i do kvalitativno drugačije vrste otuđenja.

Savremeno društvo pokazuje da je dostigao nivo na kome »slobodno društvo« ne može više biti adekvatno određeno tradicionalnim terminima ekonomskih, političkih i intelektualnih sloboda. Ovo ne zbog toga što su te slobode postale beznačajne, već zato jer su suviše važne da bi bile svedene na tradicionalne forme. Potrebne su nove forme realizacije koje odgovaraju novim mogućnostima društva. Takvi novi oblici mogu biti indicirani samo u negativnim određenjima jer bi ona significirala negaciju dominantnih formi.

“Pitanje koje se sada postavlja je – da li i kako može arhitektura da funkcioniše na ideološkom planu u društvu čija je suština merkantilna, koje je ostalo bez ideala, bez vere i bez uverenja, a i bez, sa tačke gledišta humanističke kulture, prihvatljivog sistema vrednosti?” –Radivoje Dinulović(2012)

Čak i ako se pomerimo iz domena svakodnevnog života, značaj javnog prostora neće biti manji. On se temelji na asimetriji moći koju poseduju različiti akteri. Javni prostori su od velikog značaja ne samo za marginalne grupe, nego i za one aktere čiji su finansijski, politički ili ideološki interesi povezani sa nekom od koncepcija javnog prostora. Trajni procesi džentrifikacije i raznoraznih oblika privatizacije javnih površina su jedan od najboljih primera (često nasilne) rekonceptualizacije javnog prostora. Štaviše, danas postoje i potpuno privatni prostori koji makar po svom izgledu u potpunosti imitiraju onaj javni.Materijalne posledice koje ostavljaju ovakve vrste koncepata javnog prostora takođe poseduju i jedan opšti potencijal za precizniju artikulaciju sopstvenih interesa i strategija u borbi za javni prostorom. Stoga se da zaključiti da, iako je javni prostor izrazito fragmentisan fenomen, upravo ta fragmentacija omogućava stvaranje određene kritičke (samo)refleksije.

Zapravo smo primorani da stvarnost (javnog) prostora sagledavamo iz ugla sadašnjosti. U najboljem slučaju smo – kao što i Fuko kaže u Nadzirati i kažnjavati – osuđeni da „pišemo istoriju sadašnjosti“. U današnjem društvu ljudi su uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom „realnošću“, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same „realnosti“ prestali da imaju bilo kakvo značenje. U takvom saznanju, javni prostori preuzimaju bitnu ulogu u cilju generisanja blagostanja savremenih društava. Izgled i upotreba grada na kraju 20. veka bivaju značajno izmenjeni. Grad postaje arena koja se, zahvaljujući globalnim kretanjima, informatičkom društvu, borbi za međusobni prestiž gradova, ali i drugačijem oblikovanju normi, kulturi ponašanja i tipizaciji stilova života, transformiše u urbanu pozornicu. Preuzimajući sve više scenografska obeležja, (javni) prostori postaju mesto na kome savremena ideologija usmerava i određuje sredstva komunikacije, ali i način percepcije. U procesu karakterizacije savremenog grada značajno mesto zauzima medjuljudski odnos, sceničnost objekata i urbanih prostora, i spektakla i prostornog uobličavanja scenskih događaja.