Ispit: Šta utiče na uspešnost namene javnih prostora ?

Stojanovic Milica M-2013/131
Raščanin Darija M-2013/178

                  Šta čini uspešnost namene javnih gradskih prostora ?

Da bi analizirali koji su javni gradski prostori uspešniji od drugih, moramo prvo da definišemo šta su to uspešni javni prostori, odnosno koji su kriterijumi za uspešnost. Postoje različiti kriterijumi koji se mogu smatrati odredbom uspešnosti ali u daljem tekstu, uspešan javni prostor  biće onaj koji posećen ili iskorišćen, ali sve se na kraju svodi na ljude, tj pristustvo istih, zato što ne treba gubiti iz vida da se upravo za njih I projektuje.

"For the first time in human history, people are systematically building meaningless places." – E.V. Walter

"It is difficult to design a place that will not attract people. What is remarkable is how often this has been accomplished". – William H. Whyte

Smatra se da je uspešan javni prostor kreativan, dostupan, bogat različitim sadržajima, prilagođen različitim potrebama korisnika. Međutim  postoje primeri koji odgovaraju svim ovim kriterijumima, ali koji predstavljaju upravo neuspešne javne prostore.   Ti  prostori  često se projektuju tako da zadovoljavaju estetske kriterijume jednog urbaniste, sa određenom utilitarnom funkcijom. Imajući u vidu arhitektonsku estetiku ti prostori su najčešće nalik na umetničke eksponate, ali prazni, nedovoljno praktični, bliski ni atraktivni korisniku kojem je namenjena. Na taj način javni prostori postaju poput pravih umetničkih dela, sa velikom izložbenom vrednošću. Međutim baš poput umetničkih dela, počinjemo da im se divimo iz daleka dok je učešće ljudi ono što bi trebalo da ga čini vrednim.

"When I’m working on a problem, I never think about beauty.

I think only how to solve the problem. But when I am finished, it the solution is not beautiful, I know it is wrong". – Buckminster Fuller

Estetika i sklad su, istina, vrlo važne osobine koje jedan (urbani) prostor treba da poseduje. Međutim kako su relativne i drugačije sagledane iz aspekata različitih korisnika, ove osobine ne treba da budu same sebi cilj,  jer ih je nemoguće postići. Javni prostori treba da daju neki novi kvalitet urbanoj sredini ili možda nastaju kao rešenja određenih problema i nedostataka urbane sredine. Njihova svrha je da služe ljudima, postoje upravo da bi smo ih koristili i uživali u njima; oni treba da su nam privlačni upravo zbog toga što zadovoljavaju naše socijalne potrebe i udobni, jer podržavaju naše individualne potrebe tako što se uklapaju u naš način života. Njihova lepota i sklad su nusprodukt te utilitarnosti.

"The role of the street is social as well as utilitarian"-Andres Duany

Ovde proširujemo pojam “ulice” na javni proctor uopšte. Postoji mnogo načina na koji javni prostor može da ima socijalnu ulogu, Tačnije da bi bio utilitarian, ili koristan bitno je razumeti socijalne faktore. Oni se mogu posmatrati najuže, kao razumevanje društva, odnosno zajednice za koju se projektuje odredjeni javni porostor ( pod ovim se misli na zajednicu  na najnižem nivou- na stanare bloka, mesne zajednice, opštine ) ili na zajednicu na najširem nivou poput celog jednog naroda. Bitno je razumeti korisnike, ali ne samo njihove potrebe, već I njihovu kulturu mentalitet ili nasledje. Zbog toga “gotova” rešenja koja su uspešna u jednom gradu ili državi, neće imati ni sličan efekat primenjena na nekoj drugoj lokaciji. I uopšte, ne moraju rešenja biti prepisana, mogu biti I potpuno nova, ali ako se rade bez razumevanja konteksta (u ovom slučaju socijalnog ) mogu rezultirati neuspešnim javnim (I drugim ) prostorima. 

„Mi društvo zamišljamo kao organizam, u kome odnose između njegovih članova ne određuju zakoni (nasleđe istorijskog ugnjetavanja i minulog varvarstva), niti vladaoci (izabrani ili po nasledstvu), već slobodna saglasnost, kao i navike i običaji, takođe slobodno prihvaćeni. Međutim, ti običaji ne bi morali da se pod uticajem zakona i sujeverja okamenjuju i pretvaraju u nešto nepokretno. Oni treba da se neprekidno razvijaju i primenjuju na nove zahteve života, na progres nauke i pronalazaštva i na razvoj sve razumnijeg i uzvišenijeg drušvenog ideala.“-Petar Kropotkin, Prevela Jugoslava Široka. Preuzeto iz Petar Kropotkin, Anarhizam i moral

Ako zamišljamo idealno društvo ili zajednicu koje odlično razume I definiše svoje potrebe, I preuzima inicijativu da reši svoje probleme, najbolju reference možemo naći upravo u anarhističkom idealu društvu. Ako pojedince, pa onda zajednicu posmatramo upravo kao one koji najbolje razumeju svoje potrebe, dolazimo do toga da bi upravo oni mogli da definišu kakav javni prostor im je potreban I shodno tome kakav javni prostor će biti uspešan. Ovakvi stavovi primenjivani su u dosadašnjoj praksi uglavnom na dva načina: ili je nekoj odredjenoj zajednici data sloboda da se organizuje, dogovori I odluči šta im zapravo treba, ili su projektovani  prostori koji su do te mere “ slobodni “- odnosno sadrže minimum pravila ponašanja ili minimum unapred zadatih aktivnosti, baš da bi korisnici mogli da ih oblikuju prema sebi I svojim potrebama. Medjutim I jedan I drugi način pokazivali su se često neuspešnim. Bilo da ljudi nisu bili u stanju ne da se dogovore već da smisle bilo šta drugo van postojećih poznatih šablona bilo da su osetili odbojnost prema prostorima koji im daju preveliku slobodu ponašanja I upotrebe.

Od kada smo rodjeni naučeni smo da živimo po setu zadatih pravila ( kulturni, etičkih, zakonskih). U periodu dok smo mladi I sve “upijamo” , rečeno nam je da su ta pravila nephodna da bi mogli da živimo,  razvijamo se, I gradimo odnose u društvu. Može se diskutovati o tome koliko I kakvih ograničenja su nam potrebna, čak I da li su uopšte. Medjutim, velika većina ljudi se razvije sa velikim unutrašnjim ograničenjima zahvaljujući spljašnjim uz koje su odrasli. Upravo ta ograničenja ( I ovde se ne misli na ograničenja u intelektu, već ograničenja u shvatanjima), možda su ono što čini anarhijski ideal utopijskim. Ljudi u savremenom svetu sve manje mogu da shvate razliku izmedju pravih I nametnutih potreba. Takodje nisu u mogućnosti da sami odrede šta će im zadovoljiti potrebe ili rešiti probleme ( misli se konkretno na projektovanje  ili upotrebu javnih prostora). Zbog toga treba im neko drugi ( država, zajednica, pojedinac) da im ukaže na potrebe I da im odgovarajuće rešenje.

Dakle došli smo do toga da projektant treba da odredi potrebe ljudi, koje nekad ni sami oni ne mogu da odrede pa onda još pri tom da isprojektuje uspešan prostor vodjen tim potrebama.

"Every freedom has a corresponding responsability"- John D. Rockefeller

 Paradoksalno ljudi često mogu da shvate šta im nedostaje tek kada im se to ukine a ne kada im se da sloboda da to sami unapred odrede. Zato “pravila” ne moraju da budu loša sama po sebi. To je kao kada imate park gde nije dozvoljeno sedenje ili hodanje po travnjaku a ljudi najviše vole tuda da sede I prolaze. A ako bi ste ih pustili da unapred odrede sami možda im to ne bi ni palo na pamet. Ili kada uopšte ljudi koriste prostore I predmete drugačije od onog za šta su predvidjeni da se koriste. Ovo uopšte ne mora da bude loša stvar, već to jednostavno pokazuje da, da bi ljudi imali reakciju na neki prostor on ne treba da bude potpuno “slobodan” I otvoren, već da postoji bar blago usmerenje aktivnosti ili pravila korišćenja. Treba pronaći način da kada se projektuje, ova ljudska osobina ili sklonost se uzme u obzir I  iskoristi na najbolji način ne bi li proizveli neki dobro  iskorišćen prostor.           

       Teško je naravno reći koji je to način, ako uopšte postoji jedan ili jedinstven, da se to iskoristi i/ili prevazidje. Medjutim, možda je odgovor u umerenosti, dati predlog rešenja ili aktivnosti u nekom prostoru, ali da ona budu takva da ne postoji “pogrešan “  način da se prostor koristi. Ovo ćemo pokušati da ilustrujemo jednim banalnim primerom: uzmimo da analiziramo klupicu- većina dece I mladih ljudi sedi upravo na naslonu klupice (suvišno je reći da nije za to namenjen) da li samo iz puke potrebe da prekrše konvenciju ili zato što im iz nekog razloga to više odgovara. Kakva bi to bila klupica gde ne bi postojao deo za sedenje I deo za naslanjanje već kad ne bi postojao “pogrešan” način da se ona koristi? Možda upravo taj način razmišljanja može da donese satisfakciju I onome ko osmišljava takve prostore I onome ko ih koristi, a naravno da produkt toga bude uspešan prostor.

"Democracy, in any active sense, begins and ends in communities small enough for their members to meet face to face". – Lewis Mumford

Veličina javnih prostora, kao i njegov odnos sa urbanom celinom, može se svakako da utiče na uspešnost istog-govorimo o megalomanskim gradovima, o ogromnim trgovima, parkovima, širokim kolovozima i kilometarskim šetalištima. Ovako široki gradski centri predstavljaju ogromne javne prostore i nastaju oko objekata od velikog istorijskog i arhitektonskog značaja. To su mesta koja ni jedan turista ne zaobilazi. Bez obzira na dužinu ulice koja vodi do Trijumfalne kapije Pariza ili na veličinu parka Marsovo polje u San Petersburgu, svaki turista obavezno će posetiti ova mesta, ali se neće zadržati više nego što je potrebno da napravi nekoliko fotografija. Mesta gde se i turisti zadržavaju (a da nisu od posebnog značaja) jesu upravo oni trgovi puni drugih ljudi, koji su “živi” i koji odražavaju duh mesta i mentalitet naroda te zemlje. To su prostori dovoljno veliki da okupe veći broj ljudi, a dovoljno mali da isti mogu da se sretnu. Iako je reč o megalopolisima, oni opet mogu da imaju veliki broj manjih celina. Istina, ovo nije ništa novo, svaki veliki grad sastoji se od opština, četvrti, blokova, ali mislimo na dovoljno male celine da budu srazmerne čoveku. Pokazalo se da ljudima prijaju prostorna ograničenja u smislu postojanja određenih elemenata koji će taj prostor da definišu. Tu bi smo se osećali prijatno I mogli bismo (u većoj meri) da ostvarimo I svoju potrebu za socijalizacijom i osećajem pripadnosti jednoj zajednici.

"Urbanism works when it creates a journey as desirable as the destination". – Paul Goldberger

Cilj ovog rada bio je izmedju ostallog, da se odgovori na pitanje -šta čini uspešnost namene javnih gradskih prostora. Medjutim često put do nečega, odnosno proces može postati bitniji od samog cilja. Tako I ovaj naš pokušaj da odgovorimo na pitanje, kao I proces istraživanja, zapravo predstavlja ostvaren cilj. 

Ključne reči

utilitarnost

socijalni kontekst

sloboda

anarhija

pravila

intimnost